U Seulu je bila ludnica. Kao što su se nekoć u Europi navijali satovi da bi se gledali epski boksački mečevi Muhameda Alija i Mike Tysona, tako su se sad i Koreanci dizali u sitne sate da uživo svjedoče finalu Lige prvaka u nogometu.

Student Kwan Hwang Bo je čitavu utakmicu bio nervozan – toliko je noktiju pojeo da pizzu nije ni trebao naručivati. No, neće se bacit – njegov cimer Stevan Ščepović, student na razmjeni i budući povjesničar, cijelu ju je pojeo. Njega Barcelona kontra Juventusa ipak toliko ne uzbuđuje, da pored sira i šunke, jede tvrde grickalice.

Kada je Neymar u sedmoj minuti sudačke nadoknade stavio loptu u gol, točku na i i ruke na klempavi pokal Lige prvaka, Hwangovi nokti napokon su mogli započeti proces regeneracije. Navijač Barcelone iz Seula počeo je slaviti kao da je Sjeverna Koreja održala prva demokratske izbore. Ščepović ga je posmatrao, a kada se ovaj smirio, pitao ga je:

-Gde si bio devedesetprve?

Kwan Hwang Bo se zbunio – nikad u životu nije čuo ovakvo pitanje – ne samo da je upit čudan, već i skroz nebulozan, pa mladi Koreanac nije ni odgovorio. Ali Stevan se nije pokolebao. Ponovio je pitanje:

-Gde si ti bio devedesetprve, čuješ li, ha, jes' nagluv?

Bo ga je nakratko pogledao, pa da ne ulazi u polemike s ludim Balkancem u ovako svečanom trenutku, izusti:

-Nisam se ni rodio! To je bilo četiri godine prije moga prvog plača.

Ščepović je nastavio kao da ga ta činjenica nimalo ne interesira.

-Brate, mnogo je važno da imaš saznanja gde si bio devedesetprve, u vreme kad su Srbi atakovali i kad su se svi u Evropi mnogo strašili njihovih lepo smišljenih akcionih napada – smireno je rekao Stevan.

Kwan se potpuno izgubio. Što li ovaj ludonja sada trkelja o nekakvom tamo ratu na Balkanu – čuo je on iz nekih dokumentarnih programa da se tamo u Jugoslaviji, između nerazvijenih plemena, vodio nekakav sukob tih godina, ali pobogu, mora li mu netko, makar bio i student povijesti, pokvariti Barcelonino peto osvajanje Kupa prvaka glupim opservacijama o ratnim borbama prije 24 godine?

-Nema veze što te keva još uvek nije izbacila iz kevernice. To je važno filosofsko pitanje za sve navijače Barcelone – dodao je budući povjesničar.

Kwan je sad skroz popizdio. Što ova budala govori, molim te lijepo?

-Koji ti je? Kakve veze imaju navijači Barcelone sa nadirućim Srbima i njihovim napadima?

-Navijači Barcelone – stao mu je Stevan objašnjavati - i navijači svih drugih evropskih klubova te devedesetprve bojali su se Srba i njihovih napada preko Dragiše Binića zvanog Turbo Bina. Skroz opravdano, što se videlo i na finalu Kupa šampiona u Bariju te godine. Crvena Zvezda je postala novi šampion Europe.

-Kakve to veze ima s Barcelonom? – pitao ga je Koreanac kojemu se nije dalo slušati neke nostalgične priče.

-Crvena Zvezda je devedesetprve pobedela i uzela svoj prvi trofej pobednika Kupa šampiona i na večnoj je tabeli prestigla Barcelonu koja je do tada osvojila Kup šampiona nula puta. Znači Zvezda je imala jednu zvezdicu, a Barcelona nula. Tek sledećeg leta, Barcelona pobedom protiv Sampdorije osvaja svoj prvi naslov šampiona u povesti.

-Što ti hoćeš reći?

-Onda dolazi devedeset treća – nije se dao smesti Ščepović – najvažnija godina u povesti fudbala.

-Je li se tad dogodila Srebrenica? – zajebavao ga je Koreanac.

-Te godine Bosman dobiva presudu na Evropskom sudu pravde, i preko noći pada važeća odluka o numerisanim strancima u jednoj momčadi, te klubovi kreću u nezapamćeni šoping. Posledica toga je da su najbogatiji klubovi nagomisali sve najbolje fudbalere, dok su se oni slabiji počeli nepovratno potapati sve do sada. Danas imamo paradoksalne primere – neki vrhunski igrači poput Pedra Rodrigueza uopšte ne igraju, dok bi u ono vreme u klubovima poput Sevilje ili Valensije bili nosioci ekipe, a Barcelona bi se bojala doći na gostovanje. Bila bi pesma u autobusu kad bi uzeli bod Sevilji sa strašnim Pedrom u napadu, razumeš?

Kwan nije razumio ništa.

-Seti se samo italijanske lige, verovatno najbolje u čitavoj istoriji. George Hadži je igrao u Breši, Zvone Boban i strašni Dejvid Plet u Bariju, Enco Šifo u Torinu, češki bombarder Tomaš Skuhravi u Đenovi, Diego Simeone u Pisi i da dalje ne nabrajam. Bosmanovo pravilo dovelo je do toga da danas svega nekoliko klubova – Real, Barcelona, Bajern, Mančesteri, Čelzi i PSG – mogu da osvoje Ligu šampiona, a ostali su tu da polepe broj. Nemaju nikakve šanse. Fudbal je postao strašno predvidiv, a oduvek je bio sport broj jedan, jer je slabiji mogao da pobedi boljeg, za razliku od rukometa ili vaterpola gde je to nemoguće. Ti klubovi danas postadoše korporacije poput Najka, sa širokom paletom potrošača, tojeste vas navijača, od Australije preko Koree i Kipra do Zimbabvea. Porodice iz čitavog sveta – babe, dedovi, tetke, deca – idu u Barcelonu, u njen muzej na Nou Kamp pokloniti se posledici globalizovanog sveta i Bosmanovog pravila. Zašto niko ne ide u muzej Notingem Foresta, dvostrukog pobednika Kupa šampiona? Dok su oni dvaput slavili, Barcelona im je zavidela.

Kwan se sada ozbiljno naljutio.

-Ti hoćeš meni reći da sam ja komercijalan navijač?

-Ne, ja ti samo želim da kažem da se upitaš za koga bi navijao devedesetprve?

-Za Hrvatsku – podjebavao ga je.

-Da, možda bi i to. Hajduk je tih godina igrao važnu rolu u Ligi šampiona. To se više nikada neće da ponovi.

Koreanac više nije imao što reći. Kad bolje razmisli, zaista je tako. On, kada igra Barcelona, ne mora strahovati za rezultat sve do polufinala Lige prvaka. A devedesetprve je mogla izgubiti od bilo koga – Zvezde, Steaue, Benfice, PSV-a, Aston Ville, Nottingham Forresta...

-Jebo ti nogomet kad možeš lako do trofeja – promislio je gledajući Michela Platinija kako uručuje pehar kapetanu Xaviju.

Više mu nije bilo do slavlja. Kako ta devedesetprva često pokvari moment.

Maro Marušić